NAJBOLJI INTERESI DETETA

     Princip najboljih interesa deteta, sadržan u članu 3 Konvencije o pravima deteta, formulisan je kao opšti princip čija primena predstavlja osnovnu pretpostavku ostvarivanja prava deteta.

     Suština principa sastoji se u obavezi država da u svim aktivnostima koje se tiču dece, bez obzira da li ih preduzimaju javne ili privatne institucije socijalnog staranja, sudovi, administrativni organi ili zakonodavna tela, najbolji interesi deteta budu od prvenstvenog značaja. Strane ugovornice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit, u slučaju kada roditelji ili staratelji to ne čine.

     Princip najboljih interesa deteta je u različitim oblicima prisutan u mnogim pravnim sistemima i kulturama. Zvanično je princip prvi put istaknut u Deklaraciji o pravima deteta od 1959. godine. U Konvenciji o pravima deteta, član 3, izričito je naglašeno: ''Svi postupci koji se tiču deteta preduzimaće se u skladu sa njegovim najboljim interesima. Države će obezbediti odgovarajuću brigu o detetu u slučaju kada roditelji ili staratelji to ne čine.''. Afrička povelja o pravima i dobrobiti deteta takođe priznaje u članu 4 pravo deteta na ostvarivanje principa najboljih interesa: ''...u svim aktivnostima vezanim za decu, lice ili nadležni organ, prevashodno će imati u vidu najbolje interese deteta.''. Izvršni komitet Visokog komesara za izbeglice Ujedinjenih nacija je i formalno izjavio: ''..da sve aktivnosti koje se u ime dece izbeglica preduzimaju, moraju biti rukovođene principom najboljeg interesa deteta.''.

     Mnogobrojne rasprave su se vodile oko određivanja sadržaja principa najboljih interesa deteta. Neki su autori smatrali da je u najboljem interesu dece da se njihova prava ne smatraju jednakim pravima koja imaju odrasli. Nasuprot njima, drugi autori smatraju da su ovakvi stavovi konzervativni i diskriminatorski.

     Neki autori su smatrali, oslanjajući se u tumačenju na stav 2 člana 3: ''Strane ugovornice se obavezuju da detetu obezbede takvu zaštitu i brigu koja je neophodna za njegovu dobrobit...'', da se princip odnosi samo na dobrobit , uzimajući u obzir njegovu ulogu u ostvarivanju socijalnih i ekonomskih prava. Drugi autori su ograničavali primenu principa najboljih interesa na odredena prava kao što su pravo na odvajanje deteta od porodice u slučaju zlostavljanja i zanemarivanja (član 19), zaštita dece bez roditelja (član 20), pitanje usvojenja (član 21), položaj deteta u odnosu na policiju i pravosuđe (član 37 i 40).

     I pored svih nedoumica oko određenja sadržaja principa najboljih interesa deteta treba naglasiti da formulisan kao opšti princip ovaj stav odražava univerzalnu volju država potpisnica Konvencije o pravima deteta da primena principa predstavlja pretpostavku u ostvarivanju posebnih prava deteta. U slučaju sukoba prava princip može da posluži kao pogodan instrument u rešavanju problema. Zatim može da posluži kao osnova za razmatranje prava i prakse država potpisnica, ali i da podrži i osnaži primenu Konvencije... .

     Međutim nije retko da roditelji, zakonski staratelji ili druge nadležne institucije, zanemare činjenicu da dete često puta zna ili oseća šta je za njega najbolje. Ambiciozni roditelji mogu smatrati da je u najboljem interesu deteta da se upiše u jednu školu, a da dete smatra da je za njega najbolje da se upiše u drugu. Ukoliko dete smatra da treba da se uključi u proteste učenika, može da se sukobi sa roditeljima koji smatraju da ono ne treba da učestvuje u tim manifestacijama.

     Određivanje najboljih interesa deteta, a to se često zanemaruje, predstavlja veliku odgovornost odraslih u odrastanju deteta, naročito ukoliko dete, o čijem se iteresu radi, ima suprotan stav i to jasno stavlja do znanja odraslom.

     Suština principa najboljih interesa deteta iskazuje se pre svega u mogućnosti da dete – u skladu sa svojim razvojnim mogućnostima, samo utvrdi svoj najbolji interes.