PRAVO NA ŽIVOT

     Ovo pravo smatra se opštim principom u sistemu prava deteta. U Konvenciji... ovo je jedino pravo uz koje stoji određenje urođeno (u ori. tekstu ''inherent'') ''Svako dete ima neotuđivo pravo na život ...''. Međutim ukoliko se pogleda stav 1, člana 6 "Države ugovornice priznaju da svako dete rođenjem ima pravo na život...'', javlja se dilema kada život deteta počinje - da li je pravo na život deteta zagarantovano rođenjem , ili je ovo pravo urođeno i tako je još nerođeno dete titular prava.

     U teoriji se često raspravlja o pravima nerođenog deteta. Neki autori smatraju da je u osnovi ovog prava interes, koji i nerođeno dete može da manifestuje. Kako je interes osnov postojanja prava , svako nepriznavanje istog krši pravo na život. Ukoliko se smatra da život počinje začećem, onda je svaki atak na fetus ubistvo. Nasuprot njima autori liberalne provenijencije smatraju da se prava i slobode zasnivaju na pretpostavci opšte sposobnosti ličnosti da odlučuje, a da se ličnost stvara tek rođenjem - prema tome nerođeno dete ne može imati status subjekta.

     Nijedna odredba najznačajnijih dokumenata o ljudskim pravima ne daje razloge u prilog stanovišta po kome se pravo na život, a ‚''...svako ima pravo na život..." (Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima, član 3), odnosi i na fetus. Iako Američka konvencija o ljudskim pravima u članu 4, stav 1, obavezuje države članice da zaštite pravo na život ''...generalno od momenta začeća...'', ograda u vidu termina generalno uvedena je da bi se državama članicama omogucilo da u izvesnim okolnostima dozvole abortus.

     Da je definicija deteta u prvobitnom poljskom nacrtu, u Radnoj grupi za izradu Konvencije... prihvaćena :''...dete je svako ljudsko biće od momenta rođenja do 18 godina...'', ne bi bilo toliko polemike oko namernog prekida trudnoće. Države u kojima je dominantna verska zajednica bila vrlo jaka izričito su bile protiv određivanja početka života od momenta rođenja, pozivajući se pritom na Deklaraciju o pravima deteta iz 1959. godine u kojoj stoji i formulacija ''...pre isto kao i posle rođenja...''. Na taj način treba da se obezbedi pravna zabrana abortusa. Interesantno je da deveti preambularni stav Konvencije... upućuje na Deklaraciju ... iz 1959. godine i navodi da su ''... detetu, s obzirom na njegovu fizičku i mentalnu nezrelost potrebni posebna zaštita i briga , uključujući odgovarajuću pravnu zaštitu kako pre, tako i posle rođenja.''. Predstavnik Svete stolice je prilikom usvajanja Konvencije... izjavio da je sa stanovista crkve uvođenje devetog preambularnog stava dobar osnov za tumačenje po kojem se pravo na život priznaje od momenta začeća. Nasuprot, Francuska je izjavila da član 6 Konvencije ...ne može da bude shvaćen suprotno nacionalnim propisima koji se odnose na voljni prekid trudnoće. Kina je dodala da član 6 dovodi u blisku vezu sa članom 24, stav 2, tačka f Konvencije... prema kojoj će''... države...razvijati...usluge za planiranje porodice.''. Ipak pronađen je kompromis i usvojen član 1 Konvencije : '' Detetom se smatra osoba ispod 18 godina...''.

     Iako tok rasprave u okviru Radne grupe i konačno rešenje Konvencije... ne podržavaju pravo nerođenog deteta , nema mesta zaključku da pravo nerođenog deteta na život nije priznato međunarodnim pravom - pre bi se moglo reći da postoji trend izbegavanja ovakvog stava. Zasada osim kada je u pitanju zabrana izvršenja smrtne kazne nad trudnom ženom , zaštita nerođenog deteta se obezbeđuje van okvira međunarodnog prava. Državama članicama je ostavljena mogućnost da u okviru nacionalnog zakonodavstva same odrede stav u odnosu na pravo na život nerođenog deteta.