MERE DRŽAVE PROTIV DISKRIMINACIJE

     Komitet za ljudska prava definisao je diskriminaciju kao svako pravljenje razlika: ''...koje ima za cilj ili rezultat poništavanje ili osujećivanje priznavanja, uživanja ili vršenja svih prava i sloboda od strane svih osoba na jednakoj osnovi.''

     Ako bi se svim ljudima obezbedila mogućnost uživanja međunarodnim ugovorima i deklaracijama zagarantovanih prava, tada bi se stanje ljudskih prava širom sveta neverovatno poboljšalo. Zato je logično da je princip nediskriminacije suštinski princip svih ugovora u oblasti ljudskih prava.

      Što se tice Konvencije o pravima deteta (ovaj međunarodni ugovor ratifikovala je i naša država), poruka je da sva deca treba da imaju mogućnost da uživaju svoja prava bez bilo kojeg vida diskriminacije usmerenog prema njima. Devojčice imaju ista prava kao i dečaci. Deca izbeglice i deca manjinskih grupa imaju ista prava kao i deca dominantnih grupa. Deca sa smetnjama u razvoju treba da imaju iste mogućnosti da vode dostojan život kao i sva druga deca. A što se tiče dece koja su žrtve zlostavljanja i zanemarivanja država treba da preuzima proaktivne mere kada se deca suoče sa diskriminacijom ili rizikom da budu diskriminisana.

      U članu 2 Konvencije... zahteva se od država ugovornica da ''...poštuju i obezbede...'' prava za svu decu.
Neki autori obaveze država u odnosu na prava deteta označavaju trima kategorijama:
     - poštovanje prava, tj. sprečavanje njihovog kršenja,
     - zaštita dece od kršenja njihovih prava od strane drugih,
     - obezbeđenje punog ostvarivanja njihovih prava.

     Svaka Vlada u sklopu svojih aktivnosti ne sme vršiti diskriminaciju u odnosu na decu. Vlada treba da promoviše zakone i pravila protiv takvih nepravdi i da se stara o njihovoj implementaciji. Konkretno, u mnogim državama, i kod nas, mora se uvesti zakonodavstvo sa još nižim pragom tolerancije kršenja prava deteta, i da se sa tim zakonodavstvom upozna najšira javnost (u zemljama sa dugom liberalnom tradicijom bilo koji oblik kažnjavanja i zanemarivanja deteta strogo je sankcionisan). Zakonodavne i reforme politike u oblasti prava deteta moraju da se preduzimaju bez odlaganja. Za to nema opravdanja pozivanjem na ograničena budžetska sredstva.

      Odgovorna Vlada obavezna je i da podiže nivo društvene svesti do visokog stepena tolerancije i prihvatanja deteta kao potpuno jednakog u uživanju ljudskih prava sa odraslima. Demokratska i ozbiljna Vlada činiće to:
- uvođenjem u sistem obrazovanja predmeta sa sadržajnom tematikom iz oblasti ljudskih i dečijih prava (u tom smislu značajnu ulogu ostvaruje predmet Građansko vaspitanje),
- organizovanjem tribina, kampanja... ne samo za decu već, i pre svega, za odrasle, roditelje, staratelje, nastavnike, pripadnike organa MUP-a, socijalne i zdravstvene radnike, zaposlene u sudskim i administrativnim organima, koji na bilo koji način ostvaruju kontakte sa detetom,
- putem medija, širiće znanja, toleranciju i poštovanje dostojanstva deteta.

      Ne treba zaboraviti da su naročito mediji raspaljivali strah i mržnju prema DRUGIMA tokom poslednje decenije XX-og veka, podstičući tako nacionalnu, versku i ideološku netrpeljivost i pomažući uspostavljanje scene za etničko cišcenje na prostorima ex-Jugoslavije, u kojem su u velikoj meri stradali nedužni: deca, žene i starci.

      Mere politike u oblasti zaštite prava deteta moraju da se preduzimaju bez odlaganja.

      Nediskriminacija mora biti prioritet u raspravi o lokalnom i nacionalnom budžetu. Budžetski rezovi, a da li se o tome razmišlja (sic!), surovo i nepravedno pogadaju pojedine grupe dece (svako treće dete u Srbiji ispod je praga siromaštva). ''Sigurna kuća'' u lokalnoj zajednici mora da se osnuje, i za takvu instituciju ako ne u lokalnom a onda u nacionalnom modelu budžeta sredstva moraju da se utvrde da bi se ostvarile jednake mogućnosti za sve - u suprotnom ostaje samo prazna priča o zaštiti prava deteta i žena žrtava zlostavljanja. Čak i kad su sredstva oskudna, obaveza lokalne zajednice je da planira i započne delovanje za potpuno ukidanje svih oblika diskriminacije.

      Veoma važav je i sistem samonadgledanja: ustanovljenje kancelarije dečjeg ombudsmana .

     Glavni zadatak takve institucije, koju treba izgraditi na svim nivoima vlasti, bila bi da prati tendencije diskriminacije i da alarmira kad god je to potrebno. Iskustva ustanovljenja takvih institucija u svetu veoma su pozitivna. Ovaj model treba da bude otvoren za kritiku nevladinih organizacija, ali, ono što se čini najvažnije, da se traži mišljenje same dece, i da se ostvaruje saradnja sa Đackim parlamentom i sličnim telima u kojima su zastupljena deca.

      Tek kroz zajedničko delovanje ovih institucija i ostvarivanjem već navedenog (reforma zakonodavstva, podizanje društvene svesti, preusmeravanje značajnih sredstava budžeta u projekte zaštite ljudskih prava i prava deteta, kancelarija dečjeg ombudsmana), ali pre svega postojanje VOLJE, društvene i individualne, za promenom postojećeg stanja stvari u oblasti prava deteta, moguće je obezbediti puno ostvarivanje prava deteta i njegova zaštita od svih oblika diskriminacije.