PARTICIPACIJA MLADIH POD LUPOM

1.2. Uvažavanje mišljenja deteta u međunarodnom pravu

     Da li odrasli najbolje zastupaju interese deteta, i da li uvažavaju njihovo mišljenje?
Kada je mišljenje deteta povodom odredene stvari slično mišljenju odrasle osobe tada problem ne postoji. Drugačije je u situacijama u kojima se mišljenje deteta ne slaže sa mišljenjem odrasle osobe, roditelja, staraoca ili nastavnika. Tada potreba da dete bude saslušano i njegovo mišljenje uvaženo dobija na snazi.

     Pravu na participaciju deteta u međunarodnom pravu nije posvećeno dovoljno pažnje. Iako u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima, član 19, stoji da: ''Svako ima pravo na slobodu mišljenja i izražavanja...'', u Međunarodnom paktu o građanskim i političkim pravima, stav 2, član 19: ''Svako lice ima pravo na slobodu izražavanja...'', i Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , stav 1, član 10: ''Svako ima pravo na slobodu izražavanja...'', pravo deteta na participaciju nije u ovim međunarodnim dokumentima obuhvaćeno (nije potrebno posebno naglašavati da se sadržaj odredbi ovih dokumenata odnosi i na decu kao pripadnike ljudske zajednice). Pravo na izražavanje mišljenja samo je pretpostavka ostvarivanja prava na participaciju jer ono (pravo na participaciju) u sebi sadrži još jedan bitan element, a to je da slobodno izraženo mišljenje deteta treba da bude uzeto u obzir. Osim toga, pravo na participaciju podrazumeva uvažavanje izraženog mišljenja deteta u procesu učešća i zbog toga je šire od prava na izražavanje.

     Konvencija o pravima deteta doprinela je da se ovom problemu drugacije pristupi i da tradicionalni stav po kome mišljenje deteta nije bitno počne da se menja.

     U ovom međunarodnom ugovoru pravo na participaciju deteta je jedan od osnovnih principa.
     U članu 12 Konvencije... detetu je zagarantovano pravo na slobodno izražavanje sopstvenog mišljenja i pravo da se njegovo mišljenje uzme u obzir u svim stvarima i postupcima koji se tiču deteta. Države ugovornice obavezuju se da stvore uslove za implementaciju ovog prava: ''Strane ugovornice će obezbediti detetu koje je sposobno da formira svoje sopstveno mišljenje, pravo slobodnog izražavanja tog mišljenja o svim pitanjima koja se tiču deteta, s tim što se mišljenju deteta posvećuje dužna pažnja u skladu sa godinama života i zrelošću deteta.''

      Pravo na participaciju obezbeđuje detetu da učestvuje u odlučivanju o stvarima koje se tiču njegovog života, i daje aktivan doprinos svom vlastitom razvoju. Time se ovaj princip dovodi u uzajamnu vezu sa principom najboljih interesa deteta. Iako ima autora koji smatraju da su ova dva principa kontradiktorna, to je tačno samo ukoliko princip najboljih interesa deteta tumačimo kao pravo pasivne prirode, te da, uživanjem oba prava može doći do problema u slučaju kada dete i odrasla osoba imaju suprotno mišljenje. Prihvatanjem liberalnijeg pristupa pravima deteta, princip najboljih interesa shvata se kao pravo dinamičke prirode i tada ostvarivanje jednog zavisi od ostvarivanja drugog prava.

      Međutim nije uvek tako. U samoj porodici nije retka pojava da se mišljenje deteta niti sluša niti uvažava. U sudskim i administrativnim postupcima koji se tiču deteta ono bude saslušano, time se preuzeta obaveza iz međunarodnog ugovora ispuni: ''...detetu će posebno biti pružena mogućnost da bude saslušano u svim sudskim ili administrativnim postupcima koji se tiču deteta...'' ( stav 2, član 12 Konvencije...), ali se mišljenje deteta retko uzima u obzir. Čest je slučaj da su prava deteta pripadnika manjinskih jezičkih, verskih ili etničkih grupa podređena političkom ili nacionalnom interesu.

      Priznavanje deteta kao titulara prava na participaciju ne znači uvek i direktno ostvarenje ovog prava. Postoji, i dalje, tendencija da se o deci misli kao o nekompletnim ličnostima u čije ime odrasli treba da donose odluke. Decu određuju kao ''još ne/još nisu'': racionalni, kompetentni, autonomni, odgovorni gde stav sadrži negativnu konotaciju i polazi sa stanovišta odsustva potencijala i kapaciteta koncepta detinjstva i deteta. Ovakav stav posledica je diskriminatorskog mentaliteta koji odražava sklonost ka izjednačavanju dece sa onima ''koji još nisu odrasli'' - što za sobom neumitno povlači gore navedene implikacije određivanja koncepta ove socijalne grupe.

     Sistem koji stvarno obezbeđuje pravdu za decu, uključuje razvoj procesa u kojima se sa detetom razgovara i njegovom mišljenju uistinu daje legitimitet.

2.2. Lestvica participacije

     Participacija se može definisati kao proces u kome dete ima pravo da izrazi svoje mišljenje, da njegovo mišljenje bude saslušano, da mu se posveti dužna pažnja, kao i da preduzima aktivnosti u svim stvarima i postupcima koji ga se tiču.

      Koristan model za analiziranje stepena i načina na koji dete može da učestvuje u donošenju odluka naziva se ''lestvica participacije''. Model se sastoji od 8 nivoa i pruža validnu sliku o tome kakav pristup dečjoj participaciji imaju odrasli sa svoje tačke gledišta.
     Manipulacija - predstavlja najniži nivo na kome deca rade i govore ono što odrasli traže od njih bez ikakvih dodatnih informacija.
     Dekoracija - predstavlja situaciju kada se od dece traži da učestvuju u nekom događaju, ali ne dobijaju nikakvo objašnjenje o samom događaju i razlozima za njihovo angažovanje.
     Tokenizam - se koristi da opiše situacije u kojima deca imaju mogućnost da kažu svoje mišljenje, a istovremeno imaju malu mogućnost da izaberu sadržaj, način komunikacije, ili da utiču na samu organizaciju događaja.
      Obavezni ali informisani - je situacija u kojoj deca razumeju cilj projekta, znaju ko donosi odluke o njihovom uključivanju i zašto, njihova je uloga više smislena nego dekorativna, a potom mogu na dobrovoljnoj osnovi da učestvuju u dešavanjima.
     Odrasli iniciraju projekte i dele odluke s decom - su situacije koje uključuju decu u proces donošenja odluke.
     Deca iniciraju i vode - su situacije gde i izvorna ideja i njeno izvođenje dolaze od strane same dece.
     Deca iniciraju projekte i zajednički odlučuju sa odraslima - su situacije kada deca identifikuju problem i temu, a potom ravnopravno s odraslima rade na ostvarenju.

      Prva tri nivoa u stvari predstavljaju odsustvo participacije. Dok se informisanjem dece tek stvara pretpostavka za njihovo aktivno učešće, participaciju,u stvarima i postupcima koji ih se tiču.

      Pozitivni ishodi procesa participacije dece mogu se posmatrati u širem društvenom kontekstu.
1. Dete koje ima iskustvo izražavanja svog mišljenja, njegovog uvažavanja, razvija samopouzdanje i samovrednovanje. Dete koje učestvuje u donošenju odluka spremnije prihvata odgovornost za njeno sprovođenje, jer razume razloge donošenja i sprovođenja odluke.
2. Odrasli koji podstiče model saradnje i učešća, slušanja i uvažavanja spremniji je da adekvatno odgovori na dečje potrebe. Takav model komunikacije i saradnje gubi elemente autoritarnosti i diskriminatorskog mentaliteta.

      Deca koja imaju razvijen sistem samovrednovanja, preuzimanja odgovornosti, uvažavanja mišljenja drugih i saradnje sa drugim izrašće u osobe koje će tek postaviti osnovu civilnog, demokratskog društva. Na nama odraslima, s tog razloga, leži velika odgovornost.